Siromastvo i sta meni to znaci.
Siromastvo. Neimastina.
Cudno ce zvucati, ali ja volim svoje trenutno stanje. Ovako sam najsretnija. Nije za mene luksuz i udobnost, nije za mene skupocjeni nakit, ganjc nova kola, i nekoliko hiljada maraka u banci.
Sve je jednostavnije kad covjek nema ni marke u kuci. Prazan novcanik, a mirna dusa. Ja bih samo voljela da je meni, braci i mami sto uvijek pun i da nismo gladni i zeljni svega. A za sve ostalo svakako cemo se snaci.
Odrastala sam u teskim uvjetima, ali pamtim da sam bila srecna. Igrala sam se sa blatom, kao pravila sam kolace od blata. Nisu mi trebale lutke i plisani medvjedici. Nisam voljela lutke i igracke, ali sam obozavala pracke, luk i strelu, penjanje po drvecu i mnogo raznoraznih igara.
Tako da sam od starta bila muskobanjasta. Svidjalo mi se to.
I sada mi se svidjaju uspomene na moje djetinjstvo. Bilo je tu i losih stvari, ali sve smo to prevazisli, i naucili da zivimo sa tim.
Volim cinjenicu da nisam imala nista od luksuznih stvari svu odjecu i obucu, stvari i predmete za skolu, ni telefon, rolere, romobil i takve stvari.
Hvala vam, dragi moji roditelji, sto nisam imala sve to. Sada znam da mi to nikad nije ni trebalo.
Plasim se luksuza, udobnosti, i srece. Plasim se da mi nikad niceg nece faliti. Jer ja na to nisam naviknuta.
Moze li covjek zeljeti neku skromnu svotu, da ima nesto malo para za osnovne potrebe, i da nikad ne pozeli nesto vise? Je li to u redu?
Ja to zelim. I zelim da tako budem srecna.
Ne volim spominjanje vila, vreca punih para, zlata i srebra. Ma sta ce mi to. Zar je to sreca?
Hocu da budem jednostavna djevojka. Tezim ka tome. Tako sam naucena. Ja ne umijem i ne znam drugacije.
Neko mi je jednom rekao da imam poremecen odnos prema novcu. Mozda imam.
Nije mi jasno sto se vecinom svi loze na pare i bogatstvo. Sta vide u tom? Bogat je, ali bi htio da bude jos bogatiji. I jesu li uopste srecni sa svim tim parama?
Cudim se da ih ne gusi strah da ce jednom mozda izgubiti sve. Kako ce onda zivjeti?
Ja sam srecna ovako, dobro mi je. Ne mogu da zamislim svoj zivot drugacije.
Da imam sve, cemu bih se jos nadala?
Siromastvo je moj dio zivota za koji sam se nezamislivo vezala. Ponosna sam zbog toga.
Ponosna sam zbog svega sto me je krojilo svih ovih godina. Ja sam ja. Nikad ne bih pozeljela nista drugo.
Cudno ce zvucati, ali ja volim svoje trenutno stanje. Ovako sam najsretnija. Nije za mene luksuz i udobnost, nije za mene skupocjeni nakit, ganjc nova kola, i nekoliko hiljada maraka u banci.
Sve je jednostavnije kad covjek nema ni marke u kuci. Prazan novcanik, a mirna dusa. Ja bih samo voljela da je meni, braci i mami sto uvijek pun i da nismo gladni i zeljni svega. A za sve ostalo svakako cemo se snaci.
Odrastala sam u teskim uvjetima, ali pamtim da sam bila srecna. Igrala sam se sa blatom, kao pravila sam kolace od blata. Nisu mi trebale lutke i plisani medvjedici. Nisam voljela lutke i igracke, ali sam obozavala pracke, luk i strelu, penjanje po drvecu i mnogo raznoraznih igara.
Tako da sam od starta bila muskobanjasta. Svidjalo mi se to.
I sada mi se svidjaju uspomene na moje djetinjstvo. Bilo je tu i losih stvari, ali sve smo to prevazisli, i naucili da zivimo sa tim.
Volim cinjenicu da nisam imala nista od luksuznih stvari svu odjecu i obucu, stvari i predmete za skolu, ni telefon, rolere, romobil i takve stvari.
Hvala vam, dragi moji roditelji, sto nisam imala sve to. Sada znam da mi to nikad nije ni trebalo.
Plasim se luksuza, udobnosti, i srece. Plasim se da mi nikad niceg nece faliti. Jer ja na to nisam naviknuta.
Moze li covjek zeljeti neku skromnu svotu, da ima nesto malo para za osnovne potrebe, i da nikad ne pozeli nesto vise? Je li to u redu?
Ja to zelim. I zelim da tako budem srecna.
Ne volim spominjanje vila, vreca punih para, zlata i srebra. Ma sta ce mi to. Zar je to sreca?
Hocu da budem jednostavna djevojka. Tezim ka tome. Tako sam naucena. Ja ne umijem i ne znam drugacije.
Neko mi je jednom rekao da imam poremecen odnos prema novcu. Mozda imam.
Nije mi jasno sto se vecinom svi loze na pare i bogatstvo. Sta vide u tom? Bogat je, ali bi htio da bude jos bogatiji. I jesu li uopste srecni sa svim tim parama?
Cudim se da ih ne gusi strah da ce jednom mozda izgubiti sve. Kako ce onda zivjeti?
Ja sam srecna ovako, dobro mi je. Ne mogu da zamislim svoj zivot drugacije.
Da imam sve, cemu bih se jos nadala?
Siromastvo je moj dio zivota za koji sam se nezamislivo vezala. Ponosna sam zbog toga.
Ponosna sam zbog svega sto me je krojilo svih ovih godina. Ja sam ja. Nikad ne bih pozeljela nista drugo.
Primjedbe
Objavi komentar