dnevnik i dozivljaji konfuzne dame

      Znam taj miris, znam te boje. Nista ne mirise tako lijepo i carobno kao juni. Ima svakojakih mirisa. Miris divlje kupine i miris pokosene trave. Miris srece i spokoja.  Miris ljubavi, uspomena i prohladnog vazduha posle kise. To je onaj momenat kada su jutra i popodnevni sati neizdrzivi od vrucine i pritiska, i kada predvece stigne olaksanje, spasonosna kisa, ljekovita, magicna. Taj vazduh i ta kisa imaju svoj karakteristican miris. O tome pricam.    Mozda malo lose objasnjavam i opisujem, ali znate sta hocu da kazem. Mirisu ljudi, a mirisu i vremena u svojim nijansama neobicno jakog ili slatkog. Presrecna sam. Bez razloga.  Nema mjesta za tugu, sivilo, depresiju. Svaki mi je dan lanac duginih boja i kilometar "onog" osjecaja(znate onaj koji se ne moze opisati, e na taj osjecaj mislim).   Vladaju boje nebesko plave i zlatno zute. Vidjala sam puno roze i crvene. Ljeto je ofarbano bojama. I one se mjenjaju, uvijek je neka druga boja glavna, vodeca. Zavisi kako gled

       Mi smo generacija izgubljenih zivaca. Patnja i strah od nepoznatog. Uskracivanje svog sopstvenog zivota zarad uludo potracenih godina na ovom svijetu zbog drugih. Uskraticu si pravo da budem srecna. Jer ja volim da patim. Ne znam drugacije. Jer mene niko nije naucio da rasirim krila, nikad me niko nije ohrabrio da idem dalje, i ne znam zasto, ali imam osjecaj da sam osoba koja se brzo zaboravlja. .   Nisam interesantna. Ja sam iz generacije promasenih umjetnika. Onih koji sanjaju nedosanjane snove na poljima kamilice. I nikada nisam bila povredjena. Nisam zavrijedila da spominjete moje ime. Trudim se da nesto stvorim, ali ovi momenti tuge su brutalni. Ne znam sta muci druge ljude. Ne znam sto danas mnogi nemaju strpljenja. Spremni su jedni drugima glave skidati zbog obicnih sitnica, zato sto je neko nekome produzio 10 minuta cekanja u cekaonici. Zato sto je neko nekoga cudno pogledao. Zato sto je neko pogresno razumio jednu rijec. Zato sto ne izgledam onako kako prija ljudsko